Kad misliš da će biti bolje
Svaki čovek teži da svoj život učini lepšim, jednostavnijim i kako god hoćete - boljim.
I nažalost, ne može i ne mora da bude uvek tako.
Pre dve godine, moja četvoročlana porodica, živela je u trosobnom stanu, koji je imao jednu manu. U sve prostorije ulazilo se iz dnevne sobe. Čudno, zar ne? Ali, kad su deca mala to je skroz ok. Deca su, naravno, porasla i mi smo se preselili u kuću, koju je suprug nasledio, i za koju je emotivno vezan. Znate ono, da svako ima svoj prostor, da dodju drugarice i drugari, da niko ne smeta nikome itd.
E, tu smo se prešli. Ispalo je da smo svi voleli da smetamo jedni drugima.To misle i moja deca od 12 i 17 godina. U stanu smo bili tako bliski, i fizički. Non-stop smo se tu nešto muvali, preskakali jedni druge. Ceo naš život dešavao se u oker žuto okrečenoj dnevnoj sobi, gde je sve prštalo od dobrog raspoloženja, smeha, vike, glasne muzike...Imala sam malu kuhinju, u kojoj sam, isto, ali baš isto, kao i sada u velikoj, spremala moja omiljena jela. Na malenoj radnoj površini rasle su sve moje kifle i pancerote, stotine salata i raznoraznih jela, koje sam sa uživanjem spremala za porodicu i prijatelje. Na svu sreću, užitak u kuvanju ostao je isti (posebno volim kad se naš kum kune u moju kuhinju). U toj žutoj sobi, ugostili smo mnogo puta i prijatelje i rodjake, slavili slavu, dečje rodjendane, okupljali se potpuno spontano i sedeli do jutra...
Sada smo u kući, koja nas je progutala, na svaki način. Svako dete ima svoju sobu, mi takodje, i tu još mnogo nekog praznog prostora, koji nas razdvaja i udaljava. Da me ne shvatite pogrešno, lepa je kuća, a ono najlepše je veliko dvorište, gde se u toku leta takodje mnogo družimo sa prijateljima. Imam veliku kuhinju, koja je povezana sa dvorištem i uživam u tome, ali nedostaje mi ta prisnost. Nedostaje mi da se mimoilazimo u kuhinji. Valjda je u biti čoveka, da nikad nije zadovoljan.
Nije samo kuća kriva, promenilo se i naše radno vreme, po ceo dan smo na poslu. Deca ručaju sama u toku nedelje, pa se tek okupimo za vikend (ukoliko neko od dece nema utakmicu).
Da ne pričam o tome, koliko je vremena potrebno da se ta kuća održava i da su svi troškovi duplo veći. Kad pomislim da ćerka za godinu dana odlazi negde na fakultet i pitanje je da li će se ikad vratiti, pitam se, da li smo napravili pravi izbor.
Možda priča nije mnogo interesantna, ali nosi sa sobom poruku da trava u tudjem dvorištu nije uvek zelenija, a u našem slučaju, definitivno, manje je bilo više.
