Stvarno ne znam kako to, da sam svoj prvi post posvetila mirisima koji me podsecaju na detinjstvo. Valjda to tako ide sa godinama, pa čovek podsvesno želi da se vrati u neko bezbrižno i sigurno vreme. Kako god, moj drugi post, a sigurno će ih biti još na ovu temu, vezan je za Grčku, odnosno Elladu (volim da je tako zovem). Zvuči nekako duboko, rajski, mitski, reč sa korenima.
Zaljubila sam se kasnije, posle nekoliko godina, stvarno i ozbiljno tamo u tom Platamonu. Priča je baš klasična, caffe "Jazz", Bacardi-cola, lime, mnogo leda. Kovrdžava kosa, zelene oči, more sunce.... nema tu šta da se priča. Retki su oni koji tamo to nisu doživeli.Trajalo je dok je trajalo, i bilo je lepo. Sećam se... ali najteže je, valjda, kad čovek nema pun kofer uspomena. O tome, da sam se posle 14 godina vratila u Platamon, sa svojom prodicom, i plakala kao kiša, neću ni da pričam. Na žalost ili na sreću, tamo više ništa nije bilo isto.
Kasnije sam odlazila u druga mesta, odlazim i danas. Svaki prelazak Evzonija, nekako doživim kao povratak nekom drugom po redu, domu. Raduje me to, što se i moja deca raduju Elladi, ne baš kao ja, ali raduju se. Ima vremena za njih, da ih ona osvoji kao mene. Ja se pretvorim u čistu sreću i dok planiram letovanje.
Prvi put sam osetila taj miris (ponovo miris) Ellade, krajem početkom osamdesetih prošlog veka. Sa mamom i tatom, sa mojih 15 godinica, u Wartburg limuzini, limun žute boje. Tada mi se činilo, a danas znam da je tako, da je ta zemlja raširila ruke, kad sam tamo došla. Tim rukama me zagrlila jako, toplo i nije me pustila do dana današnjeg.
Istog trenutka bila sam opijena mirisom Egejskog mora, pržene kafe, sveže ribe i ribe spremljene na hiljadu načina. Zaljubila sam se u Platamon, gradić (tada još selo) ispod Olimpa, u njegove ulice sa usijanim asfaltom, usku plažu, malenu crkvu, i u ljude. Ljude, vesele, nasmejane, tako bliske i srdačne. Posle dva dana, naša gazdrarica Glikeria, jela je ljute papričice, koje nikad pre toga nije probala, a ja sam u dvorištu njene kućice, ispod maslinovog drveta, naučila da igram sirtaki. Naučila, i strasno zavolela.
Zaljubila sam se kasnije, posle nekoliko godina, stvarno i ozbiljno tamo u tom Platamonu. Priča je baš klasična, caffe "Jazz", Bacardi-cola, lime, mnogo leda. Kovrdžava kosa, zelene oči, more sunce.... nema tu šta da se priča. Retki su oni koji tamo to nisu doživeli.Trajalo je dok je trajalo, i bilo je lepo. Sećam se... ali najteže je, valjda, kad čovek nema pun kofer uspomena. O tome, da sam se posle 14 godina vratila u Platamon, sa svojom prodicom, i plakala kao kiša, neću ni da pričam. Na žalost ili na sreću, tamo više ništa nije bilo isto.Kasnije sam odlazila u druga mesta, odlazim i danas. Svaki prelazak Evzonija, nekako doživim kao povratak nekom drugom po redu, domu. Raduje me to, što se i moja deca raduju Elladi, ne baš kao ja, ali raduju se. Ima vremena za njih, da ih ona osvoji kao mene. Ja se pretvorim u čistu sreću i dok planiram letovanje.
Grčka kuhinja je posebna priča. Moja drugarica živi na Tinosu, i svake godine mi, u sred zime, donosi origano, lovor i usoljene kapare. Ima svega toga i ovde, ali ovo je za mene nešto posebno. O kantama maslinovog ulja, koje vučem svake godine, da ne pričam, a posebna ceremonija je pijaca u Solunu i tezge sa maslinama.
Lepo je i zimi, neka solunska taverna, tsipouro, melitzano, horiatiki... i meni više ne treba. Napunim baterije do sledećeg susreta i vratim se kući, u moj mali grad. Već imam dovoljno godina da znam gde je moj život, a voljena Ellada uvek je u mom srcu. Naravno, priča o zemlji bogova, nikako se ovde ne završava.
Jaoooo...... kako si lepo, do u detal opisala ono sto i sama osecam prema Grckoj. Kad god odem tamo, kao da sam se ustvari, vratila kuci...... Steta sto cesce ne postujes, zadovoljstvo te je citati.
ОдговориИзбришиHvala, draga Tulip Rose. Ubija me nedostatak vremena, kao i većinu nas. Puna sam svega i svačega što bih volela da ovde podelim sa vama. Popraviću se, obećavam! :-)
Избриши