недеља, 28. април 2013.

Perfect day


Neki dani, stvarno mogu da budu savršeni. Ukoliko je to nedelja, onda još bolje. Moram ovo da podelim. Ustala sam u 6 (šest) sati, što je prilično nenormalno za nekog ko jedva čeka vikend, da spava malo duže. Probudilo me sunce i toplota. Dakle, kafa veeeelika, i priprema sirenjavki  (home made) za doručak. Dakle, pošto sam sve ispekla i ostavila svojoj nejači za nedeljni doručak, uredno sam se spremila za odlazak na kupanje. Kupanje u aprilu, oooooo daaaaa, na Banjici, na nekoliko kilometara od mog grada. Voda, termalna, banjska, 27 stepeni (ne znam dal' je pleonazam), 9 sati ujutru, nikog nigde. Ja, sa mojim ranjenim "kolencetom" od skijaških avantura, sa sve "Blicom" pod miškom stigoh tamo. Voda, kristalno čista, topla, sa sve mehurićima...zove... Sve okolo, zeleno, miriše na proleće, voooolim proleće i zeleno. 
Prošle godine, čudim se ja onima koji sa svojim mukama mere vreme boravka u vodi, 20 minuta, STROGO 20 minuta, A onda, pošto sam bila nesmotrena skijašica, počeh i ja da gledam na sat. STROGO 20 minuta. Šalu na stranu, pomaže, moje "kolence" sve je bolje i bolje. Malo kupanja, malo "Blica", malo neobavezne priče sa nekim ljudima, koji se tu pojaviše ne znam odakle, a nisam ih videla godinama. Ispade to neki  Perfect day...
Na svu sreću "Perfect day" se produžava... Dolazim kući, spremam krmenadle i mirišljavi pire krompir, a onda dragi prijatelji zovu na ručak. I tako... red savršene hrane (za mene u postu, savršeno grilovano povrće i razne salate), za ostale mnogo raznog mesa na 100 načina, savršeno belo vino, mnogo smeha i priče... Perfect day...
Naravno, klinici su se sve vreme muvali tu okolo, i nisu bili dosadni. Lepo je vreme,  tu su roleri, bicikli, parkovi, sladoledi, prve ljubavi, ma svašta...

I tako... bio je to savršen dan...


уторак, 23. април 2013.


I tako... vratih se na blog

 

Draga Dora, i ostale blogerke (baš dobro zvuči), trebalo ti je, (i vama) tačno tri minuta da me vratite ovde. Imam problem sa nedostatkom vremena, a i inspiracije. Mnogo više sam napolju, što je dobro, jer je konačnooooo i ovde sunčano.
Da iskoristim priliku da sopštim da sam još od petka pod utiskom gostovanja Konstantina Kostjukova i ostalih zvezda beogradskog baleta. U moju malu varoš, kultura se vratila, i to ozbiljno. Tako, ostaviše me bez daha odlomci iz "Labudovog jezera", "Kraljice Margo", pa onda "Grk Zorba" (Kostjukov), koji sa svojih 45 leta, ne dodiruje zemlju kad igra. A onda, kao da sve to nije bilo dosta, "Bele ruže" (jedna od mojih "sečem vene" pesama), u baletskoj varijanti... Dakle, izašla sam iz sale i nije mi bilo dobro, koliko mi je bilo dobro. Brže bolje sam otišla sa kumom na džin-tonik da se slegnem i povratim u prethodno stanje, ali još me drži. Ko je u prilici, obavezno neka ovo pogleda i doživi. Nahrani se duša takvom lepotom.

 Moram da priznam da mi se dopada ovaj način komunikacije, mada sebe smatram početnicom početnika ove blogerske rabote.  Nadam se da sam dobro razumela o čemu se radi, pa evo mojih odgovora na Dorina pitanja.

1. Koji je tvoj omiljeni miris,a da nije parfem?
Divan mi je mirs zelenog limuna (lime), mada ga u parfemima baš ne volim, ali ga neizostavno vezujem za leto. Volim sve mirise mog detinjstva, koje sam opisala u svom prvom blogu. I što sam starija, sve ih intenzivnije osećam. Takodje, volim mirise Stare planine u svim godišnjim dobima, i naravno, miris Grčke. Ah, ti mirisi...

2. Šta bi uradila kada bi na lutriji dobila milion dolara?
Živela bih na nekom mirnom mestu, pored vode (obavezno), i putovala. Možda je kliše, ali to može da ispuni čoveka.

3. Kome se diviš i zašto?
Divim se običnim, jednostavnim ljudima, koji znaju da iz svojih života izvuku ono najbolje. Učim to od njih, i za sada mi dobro ide. 

4. Šta te oduševljava?
Upornost u bilo čemu. Moram da priznam da mi to ponekad, ali samo ponekad, nedostaje. Mada, oduševljavaju me razne stvari, spisak je podugačak.

5. Kada bi mogla da biraš destinaciju i kada ne bi postojala prepreka finansijske prirode gde bi otišla na odmor?
Skoro videh na netu Maršalska ostrva, jako mi se dopalo. Naravno, grčka ostrva, svih 1400 dolazi u obzir. Eto, nemam baš ni neke velike prohteve.

6. Da li veruješ u ljubav?
Bezuslovno.

7. Koja knjiga je najviše uticala na tebe?

Mnogo njih, ali knjiga "Spletkarenje sa sopstvenom dušom" Mirjane Jovanović, promenila je neke moje stavove i poglede na život, zauvek.

8. Šta te najviše iritira?
Nevaspitanje.

9. Da li tvoj život makar malo liči na ono kako si ga zamišljala pre deset godina?
Liči na onaj život, koji sam prema sopstvenim mogućnostima stvorila, i naučila da uživam u njemu.

10. Koji je tvoj najveći talenat?
 Spiker ili moderno prezenter. Kažu, rodila me majka. :-) I dan danas se time bavim iz zadovoljstva.

11. Šta najviše voliš na sebi?
Recimo da je sve ok.

E tako, a sad evo i mojih pitanjca:


1. Šta te čini srećnom i zadovoljnom?

2. Neostvareni san?

3. Zemlja snova?

4. Šta bi promenila u životu, da možeš?

5.Šta može da te iznervira u sekundi?

6. Omiljena hrana (kuhinja)?

7. Šta za tebe može da bude "Zlatni dan"?

8. Šta misliš o društvenim mrežama?

9. Slano ili slatko?

10. I ne mogu da izdržim, a da ne pitam: omiljeni parfem?

11. I jedno pitanje, kao iz spomenara: Koja je tvoja omiljena pesma?


I sada, naravno, kome su ova pitanja upućena:










Nemam svih jedanaest, ali nemam trenutno više vremena, a hoću da postavim ovo. 

Širimo dalje....
 
 


















недеља, 10. март 2013.

Sunčana nedelja

Vrlo često, samo mi je sunce dovoljno za dobro raspoloženje ili kao pokretač za obavljanje kućnih poslova.
Ovo nedeljno jutro bilo je divno, okupano suncem, toplotom, mirisom budjenja prirode. Moje dvorište, prespavalo je celu zimu netaknuto, pa stvarno nisam znala odakle jutros da krenem. Ali, kako kaže moja drugarica Daca, step by step, grančica po grančica, i to je sada već druga priča.
Toliko mi je prijala ta fizička aktivnost, dok sve vreme miriše vlažna zemlja i duva neki baš prolećni vetrić. Tu videh i komšinice, pa je pala i kratka priča o cveću, travi i bla..bla..bla...kućnim poslovima. Mislim da sve žene u osnovi imaju istu priču, ali to je jednostavno tako.

Dakle, sve vreme dok sam to radila, mislila sam samo na jedno: da nagradim sebe velikom šoljom "dvorišne" kafe, prvi put ove godine. Da sedim, pijem kafu, upijam sunce, i ćutim. Eto o tome sam mislila. A dok sam zaista stoprocentno uživala u tome, mislila sam koliko volim sunce. Da li više volim leto ili zimu? I jedno i drugo, podjednako, ali sa suncem, obavezno. Sa suncem na planini, sa suncem na moru, sa suncem na terasi kafića, samo da je sa suncem. Ne volim tmurne i namrštene ljude, a još više ne volim takvo vreme. Takve ljude mogu da zaobidjem, ali protiv više sile se ne može. 

Zaboravila sam važnu činjenicu, potpuno sam sama, jedno dete na planini, drugo na bazenu, muž takodje odsutan. Svako prema svojim sklonostima i interesovanjima (često ovo znam da kažem). Hmmmm... da li je nepristojno da kažem koliko mi je prijala ta samoća. Mislim da je ta povremena samoća nasušna potreba svakog od nas. Da se malo srede misli, osećanja, da se u glavi postave razne stvarčice na svoje mesto, da se smisli kako i šta dalje... Takodje, slušam i muziku koju volim i koja mi prija (jutros je moj sin u 9 sati pustio Guns and roses "Sweet child of mine", onako za dobro jutro, tresla se cela kuća. Nije da baš ne volim, ali...

I tako sad kuckam ovde (još jedna od privilegija samoće) i slušam muziku iz filma "Frida", koji volim, ali pesmu volim još više. I da ne zaboravim, kad sam bila u Americi imala sam ludu, ludu sreću da mogu da odem na koncert Lile Downs. To je za mene bilo baš ono: dreams come true. Poklanjam i vama delić mog ostvarenog sna. Srećna vam nedelja i nadam se da je i vaša sunčana kao moja.




петак, 08. март 2013.

Marina & Ulay

Dakle, potpuno me je razbio ovaj snimak, spot, istina, ili nazovite kako god hocete, sa Dorinog time line-a. Probala sam da sharujem direktno odatle, pa nije uspelo.Onda sam pronašla isto to na FB stranici P.U.L.S.E. i eto ga na mojoj FB stranici sa cela tri like-a. Dora, Dejan i Danijela. Imam tacno 1.103 FB prijatelja, poznanika, pa i nepoznanika. Sklona sam da verujem ljudima, pa odatle toliki broj.
Dakle, samo, ali samo tri, meni drage (što je jako važno) osobe, znale su o čemu taj video klip govori. Samo o ljubavi, čistoj ljubavi. Pure love. Očigledno zaboravljena stvar, ili nemamo svi isti senzibilitet. Nikada, ali nikada za mojih 47 godinica, nisam videla toliko ljubavi (više volim na engleskom) without words. Kad sam prvi put gledala (hvala Dora), ugušila sam se od osećanja. Možda zato što za ljubav nisu potrebne reči, zato što se ljubav NEGUJE i POKAZUJE, a ne PODRAZUMEVA i ne mora da se GOVORI. Njih dvoje su to očigledno, negde u svojim srcima negovali, i kad je, eto, došao trenutak za to, pokazali. Without words. Mada, Ulay je nešto rekao, srećna ona što zna šta, i tuzni mi, što ne znamo. I ta crvena haljina, i crna kosa, i oči pune suza i osećanja, i on lud i zbunjen, i očigledno, opet moram na engleskom, full of feelings. Ma, strašno...strašno lepo, strašno strasno, strasno tužno (sve više koristim ovu reč), strašno i strasno za nezaborav. Ko ume da vidi i oseti, taj oseća... Ništa gore, nego kad se pretvoriš u šablon. Meni to ne ide, ja se prospem sva, pa nek ide život.. Kažu, za one koji znaju da žive, dovoljan je i taj jedan život. Meni jeste, ja se dajem dušom. Može da se živi divno, i kad umeš da sanjaš, da maštaš, da želiš, da deliš, ali moraš da umeš to. Ja umem i od mašte i snova da živim. Neko ne ume, ili ume, a ne sme ili ne želi. Neka takvima ostane tako. Za one koji nisu videli i osetili šta je ljubav:


 'Marina Abramovic and Ulay started an intense love story in the 70s, performing art out of the van they lived in. When they felt the relationship had run its course, they decided to walk the Great Wall of China, each from one end, meeting for one last big hug in the middle and never seeing each other again. in 2010 she performed ‘The Artist Is Present’ as part of the show, a minute of silence with each stranger who sat in front of her. Ulay arrived without her knowing it.




















среда, 09. јануар 2013.

Čarolija Stare planine


Pre nego što počnem priču o ovoj planinskoj lepotici na istoku Srbije, želim da zahvalim Doruli na podršci, kao i na osećaju zadovoljstva koji imam, dok čitam njene postove. Hvala, draga Dora.

Na Staru planinu odlazim više od 30 godina. U svim godišnjim dobima, ona me dočeka u svoj svojoj  lepoti, i zaista izaziva želju u meni da se nikada ne vratim.

Volim je u rano proleće, kad ispod snega počnu da svoje glavice pomaljaju prvi vesnici proleća na planini, kaćuni. Kad se u planinskom vazduhu tek nazire dašak proleća, šuma je u podnožju zelena, na nekih stotinu metara više, počela je da pupi, a na na vrhu planine, još uvek ima snega.

 Volim je u leto, kad je tako raskošno zelena, mirišljava, prekrivena lekovitim biljem, žbunovima kleke, poljima kantarionovog cveta. Kad sve pršti od boja i mirisa, a nebo je beskrajno plavo, kako samo tamo ume da bude.

Volim je u jesen, kad je obojena svim nijansama braon, crvene, žute i zlatne. Volim je i kada pada kiša i kad je tmurna i siva. Neki kažu, da tako pokazuje svoju ćud i raspoloženje prema onima koji joj dolaze.

Najviše je volim u zimu, kad sneg prekrije Midžor, kao beli pliš, i kad je svuda okolo samo belo i plavo. Kad miriše na sneg i na čisto zadovoljstvo i sreću. Kad se posle celodnevnog skijanja, popije kuvano vino i rakija sa prijateljima ili slučajnim poznanicima. Moje srce se ispuni, kad mi kažu da je stvarno najlepša planina u ovoj našoj Srbji.


Ljudi koji žive na Staroj planini, posebna su priča. Dočekuju vas na vratima, i najveća je uvreda ako ne udjete u kuću. Tamo će vas dočekati pečeni krompir, vruć hleb i neprevazidjeni staroplaninski sir. Morate da popijete i rakiju, valja se. Ukoliko imate vremena, napraviće vam belmuž, specijalitet od mladog sira i kukuruznog brašna. Srdačni su, pričljivi i žele da ostanete što duže, ne dolaze im često. Deca su negde po belom svetu, a oni su ostali tu, gde su i rodjeni. Posebno sam vezana za te ljude i vrlo sam ponosna na to, što poznajem mnogo njih iz više staroplaninskih sela.


Mogla bih o Staroj planini da pričam satima, ali uvek taj problem s vremenom. Za kraj ću iskoristiti jedan citat, koji je pronašla moja draga prijateljica, i koji može da na trenutak dočara čaroliju ove planine.

"Ovde vam nije potrebna fantazija, ona je svuda oko vas, možete da je dodirnete, zapisali su putopisci. I koliko god da mislite da ste moćni gospodar planine, toliko ćete se osetiti sićušnim u očima nebeske sile, kad se pred vama otvori rasprostrta, valovita i iznenadna lepota Stare planine".






четвртак, 22. новембар 2012.

Kad misliš da će biti bolje



             Svaki čovek teži da svoj život učini lepšim, jednostavnijim i kako god hoćete - boljim.
I nažalost, ne može i ne mora da bude uvek tako.
Pre dve godine, moja četvoročlana porodica, živela je u trosobnom stanu, koji je imao jednu manu. U sve prostorije ulazilo se iz dnevne sobe. Čudno, zar ne? Ali, kad su deca mala to je skroz ok. Deca su, naravno, porasla i mi smo se preselili u kuću, koju je suprug nasledio, i za koju je emotivno vezan. Znate ono, da svako ima svoj prostor, da dodju drugarice i drugari, da niko ne smeta nikome itd.


               E, tu smo se prešli. Ispalo je da smo svi voleli da smetamo jedni drugima.To misle i moja deca od 12 i 17 godina. U stanu smo bili tako bliski, i fizički. Non-stop smo se tu nešto muvali, preskakali jedni druge. Ceo naš život dešavao se u oker žuto okrečenoj dnevnoj sobi, gde je sve prštalo od dobrog raspoloženja, smeha, vike, glasne muzike...Imala sam malu kuhinju, u kojoj sam, isto, ali baš isto, kao i sada u velikoj, spremala moja omiljena jela. Na malenoj radnoj površini rasle su sve moje kifle i pancerote, stotine salata i raznoraznih jela, koje sam sa uživanjem spremala za porodicu i prijatelje. Na svu sreću, užitak u kuvanju ostao je isti (posebno volim kad se naš kum kune u moju kuhinju). U toj žutoj sobi, ugostili smo mnogo puta i prijatelje i rodjake, slavili slavu, dečje rodjendane, okupljali se potpuno spontano i sedeli do jutra...
              Sada smo u kući, koja nas je progutala, na svaki način. Svako dete ima svoju sobu, mi takodje, i tu još mnogo nekog praznog prostora, koji nas razdvaja i udaljava. Da me ne shvatite pogrešno, lepa je kuća, a ono najlepše je veliko dvorište, gde se u toku leta takodje mnogo družimo sa prijateljima. Imam veliku kuhinju, koja je povezana sa dvorištem i uživam u tome, ali nedostaje mi ta prisnost. Nedostaje mi da se mimoilazimo u kuhinji. Valjda je u biti čoveka, da nikad nije zadovoljan.


           Nije samo kuća kriva, promenilo se i naše radno vreme, po ceo dan smo na poslu. Deca ručaju sama u toku nedelje, pa se tek okupimo za vikend (ukoliko neko od dece nema utakmicu). 
Da ne pričam o tome, koliko je vremena potrebno da se ta kuća održava i da su svi troškovi duplo veći. Kad pomislim da ćerka za godinu dana odlazi negde na fakultet i pitanje je da li će se ikad vratiti, pitam se, da li smo napravili pravi izbor.
          Možda priča nije mnogo interesantna, ali nosi sa sobom poruku da trava u tudjem dvorištu nije uvek zelenija, a u našem slučaju, definitivno, manje je bilo više.

четвртак, 09. фебруар 2012.

Beloved Ellada

Stvarno ne znam kako to, da sam svoj prvi post posvetila mirisima koji me podsecaju na detinjstvo. Valjda to tako ide sa godinama, pa čovek podsvesno želi da se vrati u neko bezbrižno i sigurno vreme. Kako god, moj drugi post, a sigurno će ih biti još na ovu temu, vezan je za Grčku, odnosno Elladu (volim da je tako zovem). Zvuči nekako duboko, rajski, mitski, reč sa korenima.


Prvi put sam osetila taj miris (ponovo miris) Ellade, krajem početkom osamdesetih prošlog veka. Sa mamom i tatom, sa mojih 15 godinica,  u Wartburg limuzini, limun žute boje. Tada mi se činilo, a danas znam da je tako, da je ta zemlja raširila ruke, kad sam tamo došla. Tim rukama me zagrlila jako, toplo i nije me pustila do dana današnjeg.

Istog trenutka bila sam opijena mirisom Egejskog mora, pržene kafe, sveže ribe i ribe spremljene na hiljadu načina. Zaljubila sam se u Platamon, gradić (tada još selo) ispod Olimpa, u njegove ulice sa usijanim asfaltom, usku plažu, malenu crkvu, i u ljude. Ljude, vesele, nasmejane, tako bliske i srdačne. Posle dva dana, naša gazdrarica Glikeria, jela je ljute papričice, koje nikad pre toga nije probala, a ja sam u dvorištu njene kućice, ispod maslinovog drveta, naučila da igram sirtaki. Naučila, i strasno zavolela.

Zaljubila sam se kasnije, posle nekoliko godina, stvarno i ozbiljno tamo u tom Platamonu. Priča je baš klasična, caffe "Jazz", Bacardi-cola, lime, mnogo leda. Kovrdžava kosa, zelene oči, more sunce.... nema tu šta da se priča. Retki su oni koji tamo to nisu doživeli.Trajalo je dok je trajalo, i bilo je lepo. Sećam se... ali najteže je, valjda, kad čovek nema pun kofer uspomena. O tome, da sam se posle 14 godina vratila u Platamon, sa svojom prodicom, i plakala kao kiša, neću ni da pričam. Na žalost ili na sreću, tamo više ništa nije bilo isto.



Kasnije sam odlazila u druga mesta, odlazim i danas. Svaki prelazak Evzonija, nekako doživim kao povratak nekom drugom po redu, domu. Raduje me to, što se i moja deca raduju Elladi, ne baš kao ja, ali raduju se. Ima vremena za njih, da ih ona osvoji kao mene. Ja se pretvorim u čistu sreću i dok planiram letovanje.

Grčka kuhinja je posebna priča. Moja drugarica živi na Tinosu, i svake godine mi, u sred zime, donosi origano, lovor i usoljene kapare. Ima svega toga i ovde, ali ovo je za mene nešto posebno. O kantama maslinovog ulja, koje vučem svake godine, da ne pričam, a posebna ceremonija je pijaca u Solunu i tezge sa maslinama.

Lepo je i zimi, neka solunska taverna, tsipouro, melitzano, horiatiki... i meni više ne treba. Napunim baterije do sledećeg susreta i vratim se kući, u moj mali grad. Već imam dovoljno godina da znam gde je moj život, a voljena Ellada uvek je u mom srcu. Naravno, priča o zemlji bogova, nikako se ovde ne završava.