Sunčana nedelja

Vrlo često, samo mi je sunce dovoljno za dobro raspoloženje ili kao pokretač za obavljanje kućnih poslova.

Ovo nedeljno jutro bilo je divno, okupano suncem, toplotom, mirisom budjenja prirode. Moje dvorište, prespavalo je celu zimu netaknuto, pa stvarno nisam znala odakle jutros da krenem. Ali, kako kaže moja drugarica Daca, step by step, grančica po grančica, i to je sada već druga priča.

Toliko mi je prijala ta fizička aktivnost, dok sve vreme miriše vlažna zemlja i duva neki baš prolećni vetrić. Tu videh i komšinice, pa je pala i kratka priča o cveću, travi i bla..bla..bla...kućnim poslovima. Mislim da sve žene u osnovi imaju istu priču, ali to je jednostavno tako.

Dakle, sve vreme dok sam to radila, mislila sam samo na jedno: da nagradim sebe velikom šoljom "dvorišne" kafe, prvi put ove godine. Da sedim, pijem kafu, upijam sunce, i ćutim. Eto o tome sam mislila. A dok sam zaista stoprocentno uživala u tome, mislila sam koliko volim sunce. Da li više volim leto ili zimu? I jedno i drugo, podjednako, ali sa suncem, obavezno. Sa suncem na planini, sa suncem na moru, sa suncem na terasi kafića, samo da je sa suncem. Ne volim tmurne i namrštene ljude, a još više ne volim takvo vreme. Takve ljude mogu da zaobidjem, ali protiv više sile se ne može. 

Zaboravila sam važnu činjenicu, potpuno sam sama, jedno dete na planini, drugo na bazenu, muž takodje odsutan. Svako prema svojim sklonostima i interesovanjima (često ovo znam da kažem). Hmmmm... da li je nepristojno da kažem koliko mi je prijala ta samoća. Mislim da je ta povremena samoća nasušna potreba svakog od nas. Da se malo srede misli, osećanja, da se u glavi postave razne stvarčice na svoje mesto, da se smisli kako i šta dalje... Takodje, slušam i muziku koju volim i koja mi prija (jutros je moj sin u 9 sati pustio Guns and roses "Sweet child of mine", onako za dobro jutro, tresla se cela kuća. Nije da baš ne volim, ali...

I tako sad kuckam ovde (još jedna od privilegija samoće) i slušam muziku iz filma "Frida", koji volim, ali pesmu volim još više. I da ne zaboravim, kad sam bila u Americi imala sam ludu, ludu sreću da mogu da odem na koncert Lile Downs. To je za mene bilo baš ono: dreams come true. Poklanjam i vama delić mog ostvarenog sna. Srećna vam nedelja i nadam se da je i vaša sunčana kao moja.

Marina & Ulay

Dakle, potpuno me je razbio ovaj snimak, spot, istina, ili nazovite kako god hocete, sa Dorinog time line-a. Probala sam da sharujem direktno odatle, pa nije uspelo.Onda sam pronašla isto to na FB stranici P.U.L.S.E. i eto ga na mojoj FB stranici sa cela tri like-a. Dora, Dejan i Danijela. Imam tacno 1.103 FB prijatelja, poznanika, pa i nepoznanika. Sklona sam da verujem ljudima, pa odatle toliki broj.

Dakle, samo, ali samo tri, meni drage (što je jako važno) osobe, znale su o čemu taj video klip govori. Samo o ljubavi, čistoj ljubavi. Pure love. Očigledno zaboravljena stvar, ili nemamo svi isti senzibilitet. Nikada, ali nikada za mojih 47 godinica, nisam videla toliko ljubavi (više volim na engleskom) without words. Kad sam prvi put gledala (hvala Dora), ugušila sam se od osećanja. Možda zato što za ljubav nisu potrebne reči, zato što se ljubav NEGUJE i POKAZUJE, a ne PODRAZUMEVA i ne mora da se GOVORI. Njih dvoje su to očigledno, negde u svojim srcima negovali, i kad je, eto, došao trenutak za to, pokazali. Without words. Mada, Ulay je nešto rekao, srećna ona što zna šta, i tuzni mi, što ne znamo. I ta crvena haljina, i crna kosa, i oči pune suza i osećanja, i on lud i zbunjen, i očigledno, opet moram na engleskom, full of feelings. Ma, strašno...strašno lepo, strašno strasno, strasno tužno (sve više koristim ovu reč), strašno i strasno za nezaborav. Ko ume da vidi i oseti, taj oseća... Ništa gore, nego kad se pretvoriš u šablon. Meni to ne ide, ja se prospem sva, pa nek ide život.. Kažu, za one koji znaju da žive, dovoljan je i taj jedan život. Meni jeste, ja se dajem dušom. Može da se živi divno, i kad umeš da sanjaš, da maštaš, da želiš, da deliš, ali moraš da umeš to. Ja umem i od mašte i snova da živim. Neko ne ume, ili ume, a ne sme ili ne želi. Neka takvima ostane tako. Za one koji nisu videli i osetili šta je ljubav:

 'Marina Abramovic and Ulay started an intense love story in the 70s, performing art out of the van they lived in. When they felt the relationship had run its course, they decided to walk the Great Wall of China, each from one end, meeting for one last big hug in the middle and never seeing each other again. in 2010 she performed ‘The Artist Is Present’ as part of the show, a minute of silence with each stranger who sat in front of her. Ulay arrived without her knowing it.